evo skacem sa mosta sta si mi reko
Strah me obuzima do srži duše
kada zamislim jadnu osobu, toliko osujećenu od strane života, pritisnutu teškim bremećem bola i očaja
, da mora slušati reči koje, kao oštri bodeži, seku kroz njezino srce i dušu
, govoreći joj da digne ruku na sebe, da prekrati ono malo svetlosti koja je u njoj ostala. U tim trenucima, kao da se sam pakao otvorio i sručio sav svoj gnev i mrak na tu nemoćnu dušu
, prekrivajući je velom neprobojnog očaja, gde svaki šapat nade biva ugušen muklom tišinom i hladnoćom beznađa
.